01
apr
2021
Dragi moji, mnogi od nas učeni su da potrebe i želje drugih stavljaju na prvo mesto, ni ne razmišljajući o svojim željama i ciljevima. I sama sam godinama imala taj problem, ali sam ga rešila u tri jednostavna koraka koja sa vama delim u ovom videu. Pogledajte ga ovde:
A ako više volite da čitate, ovde je i transkript videa:
Danas se radi o tome da je nezahvalno i veoma bolno, a pritom nedostižno i potpuno besmisleno želeti da se svakom dopadnemo i da svako misli dobro o nama.
A upravo tako smo vaspitavane mi žene sa Balkana i danas u ovom videu želim da sa vama podelim nekoliko stvari koje će vam biti korisne i šta raditi u tim situacijama i na šta obratiti pažnju.
I ja sam prolazila kroz to i razumem šta to znači. Jako je teško to izbeći, jer nas nekako ona čuvena rečenica: „Šta će ljudi reći? Šta će ljudi da pomisle?“ stalno progoni i da bismo se ljudima dopali, mi često budemo ljubazni, želimo da pomognemo, onda ponekad istrpimo i neku nelagodu, istolerišemo nešto, a ponekad, na primer i „progutamo neku žabu“.
I to je sve ok, to je normalno, ljudski jer nekako zajednički život s nekim ljudima donosi takve stvari i to je skroz u redu. U redu je, ako nije preterano. Ako zbog toga što želimo da se dopadnemo, na primer, potpuno ne zaboravljamo na svoje potrebe jer to može da se desi: da ponekad svoje potrebe stavimo na poslednje mesto i da uopšte zaboravimo šta su naše potrebe i da pokušavamo da svakom izađemo u susret, da za svakoga budemo tu, da se dopadnemo svakome koga sretnemo i da se brinemo o tome da li će ako kažemo „ne“ onda kada mislimo „ne“ da nas neko ne voli, da nas ogovara i tako dalje.
Pa onda kažemo „da“ nečemu čemu bismo trebali da kažemo „ne“ i tako se to u stvari vrti u krug. I zaista ja često i puno radim sa ženama i često čujem to da kažu žene: „Ja sam na poslednjem mestu. Ja svakom hoću da ugodim, naročito kada su nam bliski ljudi u pitanju, to je i u redu: da želimo da ugodimo deci, da želimo da ugodimo mužu, roditeljima, braći, sestri… tako bliskim ljudima, ali i to treba da ima neku zdravu granicu.
Neku onako potpuno zdravu opuštenost u tome.Jer važno je da razumete taj jedan paradoks koji se krije u tome da u stvari ljude koji pokušavaju svakome da ugode, koji negde zaboravljaju sebe da bi drugima izašli u susret, da bi učinili svakome, drugi manje vole i cene od onih ljudi koji drže do sebe, koji jednostavno znaju šta hoće i šta neće i koji se uopšte ne trude da se svakom dopadnu.
To je stvarno paradoks. Interesantno je da ljude koji kažu „ne“ naročito, na primer to je slučaj kod žena i često žene među sobom kažu: „Vidiš kako ona… Nju baš briga, ona vodi računa o sebi, drži do sebe, a više je cene nego mene koja poginem za sve…“ Jer, u principu, ljude koji zaista sve od sebe daju, uopšte svoje potrebe ne ispunjavaju, drugi tretiraju kao krpe. Ljudi ih zaborave, ne misle na njih, ne poštuju ih, nekako im uopšte nisu važni i što je još i najgore, smatraju ih onako uvlakačima, neprijatnim i tako dalje.
Oni „izgiboše“ i sve rade da bi se dopali, a u stvari imaju suprotan efekat. Dok, na primer, oni koji umeju da postave granice, oni koji na neki način drže do sebe, znaju šta su njihove potrebe, jednostavno su dopadljiviji ljudima. Ljudi ih poštuju, znaju nekako gde su im granice i to je ono što ja često kažem: vi, u stvari, vaspitavate svoje okruženje kako da vas tretira.
Ako vi svoje potrebe jednostavno ne ispunjavate, ne obraćate pažnju na njih ili ni ne znate koje su vam potrebe, nego samo ispunjavate tuđe, onda vi dozvoljavate da drugi upravljaju vašim životom i vi u stvari dobijate ono što tolerišete. Ako tolerišete da drugi upravljaju vašim životom, onda će tako i biti. Ali, ako to ne tolerišete, onda neće tako biti. I zato je vaše da postavite granice, ali to je lako reći a teško izvesti u svakodnevnom životu. I zato ja mogu da vam dam nekoliko saveta koji možda mogu da vam pomognu da se osvestite i da možda polako vremenom krenete drugačije da reagujete na neke stvari.
Pod broj jedan, ono što bih vam savetovala je da kada, na primer, osetite u svakodnevnom životu da ispunjavate neke tuđe želje, samo da biste se dopali nekome, da jednostavno izanalizirate tu situaciju, da vidite šta se tada dešavalo, šta vas je „trigerovalo“, šta vas je povuklo. Koju to nelagodu niste mogli da dozvolite, pa ste onda krenuli da ipak kažete „da“ nečemu čemu biste rado rekli „ne“ ipak nekome učinili nešto što ipak niste želeli?
Osvestiti šta se u stvari dešava oko vas i u vama će biti pola posla. Znači, sama svest o tome će vas možda u sledećoj takvoj situacijii zaustaviti. Jer, ako godinama imamo taj obrazac i tako radimo, teško ga je prepoznati. Zato, prvo se bavite neko vreme analiziranjem tih momenata i osvešćivanjem šta se u stvari dešava sa vama, da biste progledali.
Druga stvar koju vam savetujem je da razjasnite neke stvari koje mnogim ljudima nisu jasne. Mnogi muškarci, a i žene jednostavno nemaju pojma šta je njima važno. Ne razmišljaju o tome. Oni razmišljaju šta je važno deci, šta je važno mužu, šta je važno muževim roditeljima, šta je važno šefu, šta je važno kolegama, šta je važno prijateljima… „Hajde da udovoljim… Hajde da me zavole, da im se dopadnem. Ali, šta je meni važno?“
Kad ih pitate: „Šta je tebi važno?“ oni i ne razmišljaju o tome uopšte. Ne znaju tačno šta je njima važno.S druge strane, razmislite šta je vama važno. Koje su vaše potrebe? Zapišite ova pitanja:
Šta je meni važno? Koje su moje potrebe?
Koje su to potrebe koje ne ispunjavam ni ja sam/a sebi, niti mi ih drugi ispunjavaju?
I treća i najvažnija stvar je: šta je meni cilj u životu. Gde ja želim da budem za pet, za deset, za dvadeset godina?I da li me ovo ponašanje, ovi obrasci, vode uopšte tamo?
I da li ste uopšte sebi dozvolili neki cilj ili živite onako kako vam drugi određuju.Drugi imaju ciljeve za vas, drugi imaju planove za vas, uradićete to… najbolje vam je ovo…i vi onda samo idete i ispunjavate tuđe želje kao džuboks. Kada znate šta su vaše želje, onda nije tako lako upravljati vama. Džuboks nema svoje želje: on ispunjava tuđe, ali ako imate svoje želje, onda ćete lakše možda nekim stvarima da kažete „ne“, a onda ćete možda reći svojim ciljevima „da“. Tako da, razjasnite to. To će vam sigurno biti korisno.
I pod broj 3 šta je važno da zapamtite: neće da dođe do smaka sveta ako vas neko ne voli ili ne daj bože ne podnosi… Boli vas uvo! Ja sam jednom davno, još 2011. godine kad sam bila na nekoj edukaciji na Baliju upoznala jednu fenomenalnu ženu koja je psihijatar i naturopata.
Ona se zaista bavi fenomenalnim stvarima, istraživanjima i tako dalje, i ona je rekl anešto što je meni mnogo značilo i što ja često govorim: „Ja sam u nekom momentu mog života shvatila da ni Bog ne može da usreći sve ljude, pa sam shvatila da ne mogu ni ja i da moj zadatak nije da usrećim svakoga, nego da usrećim sebe i one oko sebe, koji su mi stvarno važni. I meni je to mnogo značilo!
Nekako mi je otvorilo neki novi pogled na sebe, na svoje potrebe, na ono što sebi dozvolim ili ne dozvolim i ja moram da kažem, meni je najteže bilo sa polaznicima. Ja sam dugo godina imala polaznike koji su mi se peli na glavu. Znala sam da je i njima teško, čim su takvi. Znači, težak im je život – čim se meni penju na glavu, penju se svakom na glavu i verovatno im je težak život.
Onda sam želela da učinim puno za njih i puno su mi energije odvlačili. To je značilo da onda nemam toliko energije koliko je trebalo za one koji su bili divni, koji su bili blagorodni, koji su želeli da uče od mene. Onda sam u nekom trenutku shvatila: ne, ne mora kod mene svako da uči. Ne mora kod mene svako da bude. Ne, kod mene može samo da bude onaj ko uživa u tome, ko me poštuje, ko me ceni i ko poštuje pravila u mojoj kući.
Od tada ja imam mir, verujte. Kada sam to odlučila i kada sam stala iza toga i rekla: „Ok, Slavice, ti dobiješ ono što tolerišeš“.
I kada sam prestala definitivno da tolerišem bilo kakva odstupanja od onoga što je meni važno, što su potrebe moje da bih bila tu s puno energije za one koji vole da uče od mene, ja sam postavila granicu i potpuno se promenilo. Jednostavno, ti ljudi više nisu dolazili kod mene ili, ako se dešavalo da dolaze, ja sam to brzo rešavala sa njima. I rekla: „Ovde to ne može ili ostaješ bez toga ili odlaziš“.
I to je to. I onda sam dobijala sasvim drugačiji respekt od njih. Onda su se povlačili. Krenu da mi skaču po glavi, ali kada im stavim granicu, uglavnom se povuku ili odu, što je sasvim ok. Ali zato, svi oni koji ostanu su uživali sa mnom, zato što sam se ja tako pobrinula za moje potrebe da svoju energiju usmerim na njih. Da budem tu za njih, za one koji me vole, koji rado uče od mene, koji mi se ne penju na glavu, nego žele da nauče ono što imam da im dam. I stvarno mogu da kažem, to je poslednjih sedam – osam godina, kako sam baš postala takva i ja sam rasla u to.
Meni je trebalo neke tri – četiri godine da porastem u to i da sebi dozvolim stvarno da budem potpuno kategorična u tome. I znam da nije lako. I znam da sam to učila i na drugim poljima, ali tu mi je nekako bilo najvažnije. I najviše sam efekta postigla sa tim i zato i vama želim da poslušate ove moje savete, da razmislite šta je vama važno, da razmislite koje su vaše potrebe, koji su vaši ciljevi, šta vi u stvari želite i da posmatrate sebe, da se fokusirate šta se dešava sa vama kad pokušavate da ugodite drugim ljudima i da shvatite da ni Bog ne može da usreći sve ljude, pa da ne morate ni vi. I da postavite svoje granice i da dozvolite sebi da mislite na sebe.
Jer kada to shvatite, živećete mnogo opuštenije i mnogo lakše. Jer, kao što na početku rekoh, bolno je, nezahvalno, besmisleno i nedostižno želeti da se dopadnemo svakome. Ako vam se ovaj video dopao, podelite ga sa svojim prijateljima. Kopirajte link pa im pošaljite. Obavezno pritisnite lajk da znam da se ovako nešto vama dopada, da vam je korisno i dajte mi komentar dole, napišite mi šta je vama najteže, šta vam je korisno iz ovog videa bilo, jeste li nešto isprobali, jeste li nešto osvestili i znači li vam ovako nešto. Pišite mi i lajkujte i vidimo se!
