ŽIVITE LI ILI SAMO ŽIVOTARITE?

Većina ljudi u mladosti ima mnogo snova. Neko bi želeo da bude pilot, neko da bude vatrogasac, neko da proputuje svet, neko da promeni svet… Ali tamo negde oko dvadesete, drugi im „objasne“ da se snovi ne ostvaruju, da je glupo verovati u njih i da treba da nađu „realan, dobar posao“. Posledica toga je da većina ljudi više preživljava, vrteći se u začaranom krugu, nego što zaista živi i uživa u životu. O tome kako to možete da promenite govorila sam u ovom videu na mom YouTube kanalu.
 

 
A ako više volite da čitate, ovo je celi transkript:
 
Danas, u današnjoj temi, radi se o tome da se u stvari ne treba bojati smrti, već da se treba bojati da nikada nećemo ni živeti.
 
Kaže se da većina ljudi, ogromna većina ljudi sa 25 godina umre, ali ih sahrane tamo negde do osamdesete. I to je zato što, u stvari, ljudi dok su mladi imaju svoje snove. Neko voli da postane pilot, neko bi voleo da bude vatrogasac, neko bi voleo da proputuje svet, opet, neko drugi da promeni svet…
 
Ljudi imaju svoje snove. Ali tamo negde oko dvadesete već im okruženje objasni da su to samo snovi, da se nikada neće ostvariti da je glupo verovati u njih da je glupo za njima ići i da treba da nađu „realan, dobar posao“. I onda ljudi krenu da traže posao, zaposle se u nekoj kancelariji u kojoj se osećaju zatvoreno, zarobljeno sa ljudima koje ne vole, iako se ljudi oko njih u kancelarijama ponašaju kao da su prijatelji u suštini, to im nisu prijatelji.
 
Međusobno se jako često uopšte ne vole i neće biti tu za njih kad im bude teško, kao što to rade prijatelji.
 
Provode život sa tim ljudima radeći posao koji uopšte ne vole, a rade ga samo da bi zaradili novac i platili račune. I tako, u stvari, prolazi dan za danom i to uopšte i nije neki život. To je više kao neka vrsta preživljavanja. A dani prolaze, godine prolaze i ljudi prosto i ne primećuju da život prolazi.
 
I u nekom trenutku shvate: „Ok, dosta života je prošlo“, dođu do četrdesete godine možda ali onda ne mogu da izađu više iz tog začaranog kruga, zato što su se zapetljali u to, kreirali jedan stil života koji sad treba da finansiraju i ne mogu da izađu više, da se oslobode, da izađu iz te kancelarije da odu od tih ljudi koje ne vole, da počnu da rade nešto što vole i da počnu da žive svoj život. Već tako životare.
 
A to životarenje je neka vrsta osrednjosti. Kada ih ja pitam, a često mi dolaze takvi ljudi kod mene, da vide šta mogu da urade mogu da prožive i onda kada ih pitam kakav je to život, onda oni meni kažu: „Pa ok mi je… Meni je to ok“.
 
I onda zamislite: na svojoj samrtnoj postelji, kada razmišljate o svom životu unazad, da na primer sve što vam padne na pamet bude: „Pa bio je to ok život“.
 
To je stvarno velika šteta! Jer niko ne ide u bioskop da gleda neki osrednji film koji je „ok“ Ljudi hoće spektakl! Hoće da vide nešto fantastično i ljudi neće osrednji film ljudi neće osrednji telefon, ljudi neće osrednje…, ne znam, bilo šta.
 
Ljudi hoće da imaju naročito ti ljudi koji koji, eto tako, u kancelarijama rade i imaju neku ambiciju, oni hoće najbolji sat, hoće najbolji auto, hoće najbolje ovo, najbolje ono, a onda ih ja pitam: A zašto se, ljudi, zadovoljavate osrednjim životom koji je ok?
 
I to je stvarno jako tužno, jer ja znam da svi oni imaju snove odnosno, da su imali snove i imaju ih još, samo su negde pokopani duboko u njima zatrpani slojem svih onih priča koje su čuli od drugih koji su pre njih zakopali svoje snove koji su im rekli: „Ma daj molim te, šta ti… O čemu ti sanjaš? Ma jeste, baš ćeš ti… Samo tebe čekaju… Hajde, budi pametan, uzmi se u pamet zaposli se u kancelariji dobro je to. Ćuti! Sedi di si, ni za di si nisi“.
 
I tako… To su sve neke stvari kojih se naslušamo i onda poverujemo u to. I jednostavno, onoga dana kada u to toliko poverujemo, da svoje snove odbacimo da ih se odreknemo, svako ko to uradi on nekako umre. I ja to mogu da kažem i iz svog nekog iskustva.
 
Meni je trebalo puno godina da dođem do NLP-a, ove fenomenalne metodologije, koja mi je dala hrabrosti da izađem iz toga. Jer jako je bilo teško. Iznam da je ljudima jako teško jer kreiraju jedan stil života koji je „ok“ da sad izađu u nešto što ne znaju šta je i u nešto što su im svi rekli da ne postoji u nešto što im svako kaže da je nemoguće i da deluju kao da nešto s njima nije u redu. To je jako teško.
 
I vremenom se naši snovi smanjuju. Ljudi počnu sve manje i manje da misle o tome nekako odbace te snove kao da ih nikad nisu ni imali, iako ih duboko u sebi nose, verujući da je ipak najbolje da budu na sigurnom.
 
To je ok. Možda će ostvariti svoje snove nekad i onda krene onaj začarani krug „nekada… kad…“ „Samo da nađem bolji posao, pa ću onda…“ „Da imam veću platu, pa ću onda više da štedim…“ „Samo da mi deca porastu…“ „Samo da deca završe školu…“ „Samo da se deca dobro zaposle…“ „I samo da ovo… i samo da ono…“ i ta osrednjost ljude pojede.
 
Potpuno im izvuče život, isisa ga iz njih i oni tako žive kao pod nekom anestezijom. Polumrtvi. Više mrtvi nego živi. Nema života u njima.
 
I stvarno se istroše i izgube snagu. I onda kad prođu godine, misle da je kasno i misle da ne mogu više da žive svoje snove, da ne mogu da ih ostvare, da nema smisla više počinjati i zaista to ljudi nekad misle krajem tridesetih ili početkom četrdesetih što je velika šteta jer mnogi veliki ljudi su počeli u pedesetima, u šezdesetima čak, da ostvaruju svoje snove.
 
Jer zaista, kada ljudi shvate nekako da će umreti… Ja se sećam, jedan moj učitelj je rekao: „Ja sam shvatio kada sam napunio 50 godina da ću umreti i onda sam počeo sasvim drugačije da gledam na život“.
 
I ja sam imala tu sreću da sam možda to shvatila još i ranije zato što su meni umrli roditelji kad su bili veoma mladi i ja sam imala otprilike nekih 40 godina i onda sam shvatila pošto su mi umrli roditelji, a ja sam starija sestra, ja sam sledeća! Ja sam sledeća. I onda sam shvatila da zaista je važno šta ću napraviti od života da je meni važno šta ću napraviti od života i da zaista ne želim da protraćim svoj život za neke gluposti.
 
I to vidim isto kod mojih klijenata. Oni dolaze kod mene na kraju tridesetih, početkom četrdesetih potpuno pogođeni tom svešću o tome da je ogromna količina života već otišla da su je protraćili, da nisu uživali da su radili stvari koje su drugi hteli, da su slušali one koji ni sami nisu srećni da su zaista nekako pregaženi i zgaženi i da sada slabo imaju snage da bilo šta urade. I zato sam ja jako srećna kada ljudi dođu na moje seminare i u nekom trenutku bude im jako teško kada shvate koliko je u stvari ta osrednjost nešto što ih boli. Nešto u čemu ne uživaju, nešto što im troši život, ali onda donesu odluku. Donesu odluku da će svoj život da promene. Jer to je u stvari najvažnija stvar. Ljudi se dele nekako na dve vrste: na one koji nalaze izgovore i ostanu u tome i zadrže se u toj osrednjosti zauvek, ostanu ceo život i na one koji donesu odluku koji kažu: „Bez obzira na sve…“ „Bez obzira na sve“. „Živim tu gde živim, živim kako živim, tako je kako je, ali bez obzira na sve, ja želim da ostvarim svoje snove i da živim život punim plućima. Danas donosim odluku da ću to da uradim“.
 
I onoga dana kada donesete odluku, vi ne možete da promenite svoj život. U jednom danu ne možete da promenite svoj život da sad odjednom postane drugačiji, ali u jednom danu možete da donesete odluku da ćete od sada pa ubuduće, svakoga dana raditi nešto što će vas voditi korak po korak tako da za pet godina ne budete idući istom stazom kao i do sada ostanete i postanete još istrošeniji, još tužniji, još „mrtviji“, nego da kažete: „Ok, za pet godina ću uraditi sve što je potrebno, svakoga dana, da oživim, da se preporodim, da proživim. I znam da postoji metodologija koja može u tome da mi pomogne. Znam da mogu da potražim pomoć od ljudi koji znaju nešto, koji imaju iskustvo i želim zaista da uradim to za sebe“.
 
Znači, da donesete u jednom danu odluku da ćete to da promenite i naravno mnogi od vas će da kažu: „Pa dobro, moj život je stvarno ok“. I opet da se vratim na ono: Ok? Da li je to zaista vama dovoljno dobro? Da li je dovoljno dobro da taj jedan život koji imamo provedemo, eto tako…? U osrednjosti? Sigurno? Da slučajno ne izađemo u nepoznato jer ko zna šta nas tamo čeka…?
 
Ja vam predlažem da zaista razmotrite kakav je vaš život i da budete nemilosrdno iskreni prema sebi. Sa čim ste zadovoljni? Da li vi ujutru kada ustanete kažete: „Wow, kakav život!“ „Kakav ispunjen život!“ „Moj život je predivan! Moj život je pun blagoslova!“ „Ja zaista utičem na ljude oko sebe i srećna sam zbog toga“.
 
Ili kažete: „Jao, Bože, opet danas moram da idem na posao… Opet moram s onim ljudima…“ Da se osećate zatvoreno, da se osećate izgubljeno… Razmislite o tome.
 
I ako jednoga dana odlučite nešto da promenite u svom životu, postoji metodologija koja može da vam pomogne korak po korak i mi smo to stvarno razradili. Puno toga radimo na raznim našim edukacijama ali srž svega onoga što radimo na svim našim edukacijama je NLP.
 
Zato vam od srca preporučujem da da razmotrite da krenete na ONLINE NLP Starter edukaciju koja je mnogima promenila život. Znači, ljudi kada dođu na to jednostavno dele život na pre i posle NLP-a.
 
Znam da to sada zvuči kao: „Ma daj, Slavice, jeste, sigurno tako…“ Evo, pogledajte mene i puno mojih drugih polaznika koji zaista računaju svoj život na pre i posle zato što život ne bude nikad više isti a znam da znate iz iskustva drugih ljudi i iz iskustava koja vas okružuju da je moguće kreirati i živeti predivan život. Da je moguće! I to je važno da znate da pretresete svoj život s jedne strane da li je to predivan život a s druge strane da shvatite da je moguće kreirati predivan život. Gde god da ste sad. Moguće je! Nije moguće za jedan dan, ali moguće je danas doneti odluku da ćete to uraditi bez obzira na sve.
 
I ja vas pozivam na taj put i mislim da ćete to uraditi jer sama činjenica da gledate moje videe znači da ste neko ko traga. I ko možda nije zadovoljan sa osrednjošću i ko želi za sebe najbolje. Ja sam tu da vam budem podrška. Tako da, vidimo se! Imate ovde link, i pišite mi još, šta vam još treba, šta biste još voleli da ja ovde pričam šta bi vama značilo kada bih ja ispričala. Šta biste voleli da znate od mojih iskustava mojih znanja, možda neko moje lično iskustvo, nešto vas zanima… Slobodno mi pišite dole u komentar i ja ću u sledećim videima snimati nešto što mislim da može stvarno da vam bude korisno i što ste napisali da je za vas.
 
Eto, a do tad, razmišljajte malo. I prestanite da se plašite smrti. Bojte se da nikada da nikada nećete živeti. Dok ste živi. To je gore. To je gore od smrti. I vidimo se.