KAKO IZAĆI NA KRAJ SA TEŠKIM LJUDIMA

Da li se i vama nekad desi da ne možete da se sporazumete čak i sa bliskim ljudima iako govorite istim jezikom? Ponekad to može biti slučaj i sa najmilijima. Ima, na primer, ljudi koji vas nikad ne gledaju u oči… Ili nekih koji kad krenu da govore, ne možete da ih zaustavite. Treći, pak, upadaju u reč. Pre nego što pomislite za njih da su teški i nemogući, pozivam vas da pogledate ovaj video i otkrijete nešto što možda niste znali o načinu na koji ljudski mozak funkcioniše. 🙂
 
Možete ga pogledati ovde:
 

 
A ako više volite da čitate, sledi transkript celog videa:
 
U novom videu na mom YouTube kanalu radi se o tome kako da izađete na kraj sa teškim ljudima, sa ljudima sa kojima ponekad deluje da je nemoguće prijatno komunicirati i uspostaviti dobar odnos.
 
Ponekad to mogu da budu vaša deca, nekad su to roditelji, nekada su to supružnici, kolege, šefovi… može da bude bilo ko. A naročito je važno da znate šta da uradite kada se radi o ljudima koje ne možete tek tako da zamenite. Znači, nekim ljudima iz vaše porodice koji su vama važni, ali teški… jako teški i ne možete s njima.
 
Ima ljudi koji vam na primer, ne gledaju u oči. Ljudi koji non stop pričaju… i ne možete da ih prekinete. Monotoni su u izlaganju. Imate ljude koji vam upadaju u reč…
 
Želim da vas naučim da razumete šta se tu dešava i šta vi možete da uradite da olakšate sebi i šta možete da uradite da olakšate i njima odnos sa vama, tako da vam svima postane lakše i da zaista možete da na neki način uživate u vašoj komunikaciji ili barem da vam bude nekoliko procenata lakše.
 
Šta se u stvari krije tu i šta valja znati? Ja sam inače NLP ekspert i bavim se neuro-lingvističkim programiranjem koje nama, u stvari, razjašnjava šta se dešava i našem umu i kako komunikacija uopšte funkcioniše.
 
Kako funkcioniše sa nama samima i kako funkcioniše naša komunikacija s drugim ljudima i kako možemo efikasnije da je kreiramo, kada razumemo neke stvari kojih nismo svesni.
 
U ovom slučaju, ja želim da vas uputim na nešto što se u NLP-u zove mozgovni jezici. A NLP nam kaže ovako: mi govorimo možda istim jezikom na primer srpskim, hrvatskim makedonskim, engleskim, nemačkim… nije važno. Vi znate da ja govorim razne jezike. Ali ono što ne znamo je da u okviru tih jezika, mi možemo da govorimo različitim jezicima. A kako to u stvari nastaje?
 
Nastaje iz načina koji je naš preferentni način razmišljanja. A to opet znači da neki ljudi kada razmišljaju o nečemu najviše razmišljaju u slikama. Pa na primer, ako vam ja sada kažem: „setite se nekog divnog putovanja na kom ste nekada bili“, nekima od vas odmah će slike da se jave. Šta god da su tada videli biće tu, ljudi koji su bili s njima, šta su imali na sebi… Sve će to tako da se pojavi, jako brzo.
 
Kod nekih će prvo da se pojavi taj osećaj divnog putovanja ili će kod nekih da bude šta su tada čuli, šta su pričali sa drugim ljudima, kako je to funkcionisalo.
 
I mi imamo ta tri elementa: znači, da vidimo, da čujemo i da osećamo. I to su naša čula i to je nešto što svaki čovek ima. Znači, svaki čovek koristi slike da bi se setio nečega, može da se seti zvukova i može da se seti kako mu je bilo: da li mu je bilo prijatno – neprijatno, hladno – toplo, ovako ili onako… Ali nije svaki čovek isti po tome šta mu je primarno.
 
Ali, ono po čemu smo svi isti je da mislimo da je način na koji mi razmišljamo i drugima, u stvari, način na koji oni razmišljaju. Zato ne shvatamo šta je s ljudima? Zašto nas ne razumeju? Ponekad se pitamo jel govorimo kineski? Šta je? U čemu je problem? Ponekad je to zaista slučaj sa našim najmilijima. Nekad se dešava da roditelj govori s detetom i pita se: da li ja govorim kineski? Zašto me ovo dete ne razume?
 
Ili sa svojim supružnikom pričamo i pitamo se: „Bože, šta je s njim? Normalno me razume, ali… ali vrlo često se dešava da imam utisak da govorim kineski…“ I to je zaista razlog ovo što sam vam napomenula i sad ću da vam objasnim kako.
 
Ljudi koji uglavnom razmišljaju u slikama čija je primarno u neurologiji slika kao način na koji njihov um funkcioniše, su ljudi koji jako brzo govore, jako brzo misle i to su ljudi koji će uvek upadati u reč drugim ljudima. I to nije zato što su oni nevaspitani ili nestrpljivi… nego prosto, njihov mozak tako funkcioniše.
 
Slike su jako brze i njima one stalno idu. Njihov jezik sam ne može da stigne slike koje se u njihovoj glavi dešavaju pa će oni i sami prekinuti rečenicu i nastaviti nešto drugo i ako vidite dvoje koji su (mi ih zovemo vizuelci), ako vidite dvoje da pričaju, vi ćete čuti kako oni pričaju uglas, kako upadaju jedni drugima u reč ali slatko se ispričaju! Niko se tu ne ljuti, niko nema problem s tim!
 
Bukvalno, sve funkcioniše super!
 
I onda imamo ljude koji su auditivci – kažemo to za one koji koriste najviše to što čuju. Oni vole da njihove rečenice budu tako harmonične, jako mrze kad im ovi upadnu u reč, vole da to lepo traje od početka do kraja sve šta su oni zamislili da kažu da to sve od početka do kraja, da to niko ne prekida. Jako im smeta kad ih neko prekida.
 
A sad, opet, postoje i oni kojima su ti emocije, dodiri, osećaji i tako… u stvari ključni i oni su nekako drugačiji skroz od ova dva druga tipa mi ih zovemo kinestetički tip u NLP-u i oni u stvari su oni ljudi koji vas ne gledaju u oči zato što oni, da bi razmišljali efektivno oni moraju da skrenu pogled.
 
Oni gledaju tako malo dole… razmišljaju dok vi pričate i i onima koji su vizuelni su jako naporni, jer su spori za njihov ukus. I nervira ih što ih ne gledaju u oči zato što onima koji su vizuelni je jako važno da ih ljudi gledaju u oči.
 
Ekstremno im ide na živce kad ih neko ne gleda u oči mrze to, zato što nemaju kontakt zato što, na primer, oni koji su vizuelni oni uopšte ne shvataju da je moguće nekoga slušati, a da ga ne gledaš. Zato što njima to nije moguće.
 
Interesantno je da u stvari se to odražava na način na koji mi govorimo. Znači, način na koji mi razmišljamo se odražava direktno na ono što govorimo. Vizuelci razmišljaju u slikama i oni će svojim govorom opisivati ono što vide. Reći će da je sjajno, baviće se bojama, njima je jako važno kako su uklopljene boje, da je sve na svome mestu… jednostavno su vizuelci.
 
Njima bode oči kad nešto nije harmonično posloženo po bojama kad nije na svome mestu i tako dalje. To njima bode oči. Dok, na primer, ovim ostalima – ne. To njima uopšte ne smeta. Naročito ne kinestetičarima.
 
Kinestetičarima je potpuno svejedno koje je šta boje njima je važno da se onako na dodir to nekako slaže. Da bude meko sa mekim, da da bude toplo… to je njima važnije. I vi ćete videti potpuno šareno obučenu osobu kod koje nema veze boja s bojom i možete da pretpostavite da će najverovatnije biti kinestetičar.
 
Ali dobro, kod oblačenja nije to toliko važno, koliko nam je u stvari važno kod komunikacije. Ako su na primer roditelji vizuelnog tipa, a deca kinestetičari, tu uvek postoje problemi. Zato što će roditelji biti potpuno nesrećni kada govore nešto detetu, kada pokušavaju nešto da mu objasne, a dete ih ne gleda u oči. Takođe će biti nesrećni kada nateraju dete da ih gleda u oči i i shvate da ih u stvari gleda u oči, ali ih ne čuje. Jer je to slučaj sa kinestetičarima.
 
I zato je moj savet ako imate nekoga ko je kinestetičar, ako ste otkrili kroz ovo da stvarno imate nekoga ko kome treba vremena da odgovori treba mu vremena da razmisli, da mu dozvolite da vas ne gleda u oči. Da jednostavno gleda gde voli da gleda, gleda dole i da vi u stvari budete opušteni sa tim i da mu dozvolite da uzme vremena koliko mu je potrebno.
 
Mi kažemo uvek da je najbolja rečenica u odnosu sa kinestetičarima: „Uzmi vremena koliko ti je potrebno“.
 
Kinestetičari vole dodir. Oni vole možda sa vama da uspostave kontakt da vas dodirnu, ako ste im bliski, naravno. Ne dodiruju sve ljude, ali ako su vaša deca, oni vole da vas dodirnu, da vas pipnu i pipaće i sami sebe vole sebe da dodiruju tako tako stiču nekako osećaj o sebi.
 
Dok na primer, to vizuelce može da nervira dosta. Kinestetička deca vole da priđu blizu svojim roditeljima, dok oni koji su vizuelni vole da im vidno polje bude slobodno. Ne voli da im bilo ko prilazi blizu. Da im tu gde oni razmišljaju, gde su njihove slike da im bude slobodno da bude sve harmonično, da bude sve na svom mestu i da ljudi brzo misle.
 
Kad oni nekog nešto pitaju, vizuelci vole da odmah dobiju odgovor. Ako ne dobiju odgovor odmah, oni odmah pomisle da s osobom preko puta nešto nije u redu. Oni ne mogu da razumeju da se radi o kinestetičkoj osobi, zato što ne znaju ništa o tome.
 
Da se radi možda o jednoj izuzetno inteligentnoj, ali kinestetičkoj osobi, čija neurologija drugačije funkcioniše. I treba malo vremena da kroz neurologiju emociju i sve ono što je potrebno jednom kinestetičaru da razmišlja, nekako dođe na površinu i oni mogu da to verbalizuju. Znači, njima treba jednostavno duže vremena. To ne znači da su glupi, naprotiv, jako često su izuzetni, jer oni dosta dobro isprocesiraju stvari i kad kažu, rekli su.
 
Ali to su opet oni ljudi koje možete pitati: „Jesi li gladan?“ i oni će vam reći: „Ne znam“. I onda, ako vi niste kinestetičar, vi nećete razumeti to vi ćete reći: „Bože, kako ne zna da li je gladan?!“
 
I stalno onda nastaju tu nekako ta trenja u komunikaciji između ljudi koji govore te različite jezike zato što drugačije govore. Nekom će biti lepo da kaže… Evo, ja sam sad rekla „Lepo“. Ja sam vizuelac.
 
I ja brzo govorim, nekad prekinem rečenicu i ljudi koji su vizuelci, njima je verovatno način na koji ja govorim prijatan. Ali može da bude ljudima koji su auditivni, na primer, neprijatan, zato što ja prekinem ponekad i dinamično govorim dok je na primer auditivnom tipu važno da to bude harmonično da bude ujednačeno, da ima početak, sredinu i kraj, što kod mene nekad nema i ja verujem da je njima malo teže da me slušaju.
 
Ali, njih nema toliko puno, tako da ja se nadam da ipak, svi vi uživate u onome što slušate. I ja se zaista trudim da budem za sve za sva tri tipa da mogu da uče od mene.
 
To mi je jako važno: da mogu da nauče i da mogu i oni pametniji na neki način i da im ovo bude korisno. Znači da zaključimo: imamo ljude čiji je primarni način razmišljanja vizuelni, znači razmišljaju u slikama, i govorom opisuju te slike.
 
I ljudi koji su vizuelni takođe lako takođe lako pretvaraju u slike u svojoj glavi. Ostalima nije tako lako.
 
Imamo ljude koji su auditivni. Znači, vole onako malo duže da uzmu vremena za priču i da im se dozvoli to i reći će vam: „Nemoj da me prekidaš dok govorim“, zato što to oni jako mrze.
 
Kao što će vam vizuelac reći: „Gledaj me u oči dok ti pričam!“ ovaj će vam reći: „Nemoj da me prekidaš dok govorim“, a kinestetičaru će trebati vremena.
 
On će jednostavno pogledati dole, trebaće mu prostor da vas ne gleda i kad ga nešto pitate da mu date dovoljno vremena da može da razmisli i da vam da dobar odgovor. Zato je najbolja strategija sa kinestetičarom da mu kažete: „Uzmi vremena koliko ti je potrebno, razmisli o tome i dođi“. I oni će doći jako brzo! Možda već kad izgovorite to, ćete čuti da oni odahnu, kao: „Uh, dobro je…“ I onda kad odahnu, vi ćete moći jako brzo da očekujete odgovor zato što je to lako za njih.
 
Naročito ako su deca, obratite pažnju na njih, jer oni mogu da imaju problema u školi, zato što, ako su u školi, vizuelni profesori, a jako velika većina ljudi danas su vizuelci.
 
Oni će očekivati od njih jako brzo odgovor, a kinestetička deca neće moći brzo da daju taj odgovor. To ne znači da neće moći da ga daju, samo neće moći brzo. On i možda pet sekundi ili trideset sekundi nakon što je profesor zaključio da oni ne znaju, znaju odgovor, ali samo ne mogu tako brzo da ga daju.
 
Zato je potrebno da se nešto snalaze. Nauče oni da se kroz život snalaze i tu ima jako puno o ovome još da se priča i da se nauči i na našem NLP Starteru možete da naučite još puno o komunikaciji između ova tri različita tipa da naučite kako govori jedan, kako govori drugi kako govori treći, kako vi da upotrebite nešto od toga, kako biste unapredili svoju komunikaciju.
 
Naš Online NLP Starter vam stoji na raspolaganju odakle god da ste, pogledajte ovaj link i pridružite nam se da naučite ovo i da zaista olakšate sebi život i svima onima koji ga sa vama dele a volite ih iako vam je sa njima ponekad jako teško. Eto, pišite mi dole šta biste još voleli da vam snimim i vidimo se uskoro!