20
sep
2019
Po prirodi mog posla ja srećem puno produhovljenih ljudi svuda po svetu i kod nas, često čujem rečenice ”još radim na tome” ili ”znaš, trebalo bi malo da poradiš na tome” i to me već polako smara. A najgore mi je kad me tobože iznenađeno pitaju ”ijuuuuu pa zar nisi ti već poradila na tome, zar i ti možeš da se ljutiš?” Mogu, nego šta, ljutim se i rado to pokazujem onima koji sami ne znaju gde su im granice. Ipak mene nije lako naljutiti ko nekada, ali kad sam ljuta onda sam ljuta i ”spašavaj se ko može”.
Hajde da to nazovemo pravim imenom, jer ne radimo mi na sebi da bi svako mogao da nas ”gazi”! Barem ja ne radim zbog toga na sebi. Naprotiv!
Znate šta? Kako bi bilo da se usudimo da stvari nazovemo pravim imenom. Jasno i glasno! Život nije uvek nežan prema nama. I naše okruženje takođe nije baš nežno uvek. I to je ljudski da se nekada u nama kuva i da emocije eksplodiraju. Kada smo ljuti i besni, što je ljudski, onda jednostavno nije odgovarajuće da smo nežni, elegantni, anđeoski baršunasti. I ne moramo uvek da radimo na svemu i svačemu. Neki dani mogu da budu ”sr…” i neke situacije baš ”za….ne”. Tako je to. Tako nam se život dešava ponekad mnogo više zemaljski nego nebeski.
Sa permanentnim držanjem ”iznad” svega i radnim stavom, gde samo nešto treba da poradimo sa sobom i preuzimanjem odgovornosti za sve i svašta i svakoga, mi upadamo u zamku suptilnog prokletstva, koje u najvećem broju slučajeva ne rešava problem. Ako stalno zadržavamo emocije u sebi kako bismo na njima radili, onda postoji opasnost da se zatvorimo u sebe.
Kada ne pokazujemo jasno svoje emocije onda delujemo kao da smo hladni, nedodirljivi i bezosećajni, ljudima se čini da ne znaju na čemu su sa nama. Tako mogu da nastanu mnogi nesporazumi koji nam stanu na put u odnosima sa kolegama, partnerima, klijentima, prijateljima…
Vežba: Nevidljivi štap za govoranciju
Neprijatne emocije nisu izazvane same od sebe već su na to uticali i drugi ljudi. Zato je važno da pojasniš, koje emocije pripadaju gde. Probajte je ovako. Zamislite nekoliko stolica u krug poređanih u prostoru. I onda pozovite u mislima one ljude koji su uzrok te emocije. Ne preporučuje se previše osoba da pozovete. Ograničite se na najvažnije, dvoje troje, max. Onda vi sedite na jednu od stolica i započnite razgovor. Recite sve što imate da kažete o svojim emocijama, npr. o ljutnji, besu,… Recite sve jasno i glasno. Zatim ”dodajte” štap za govornaciju jednom od gostiju.
Sedite na njegovu stolicu. Osetite situaciju u kojoj se ta osoba nalazi i dajte argumente kao da ste ta osoba, iz njenog ugla (ne iz vašeg). I tako izmenjajte sva mesta i govorite u ime svih ”prisutnih”. Na kraju vi imate zadnju reč. I videćete kako se situacija naizgled nerešiva, ipak da rešiti. Pašće vam na pamet ideja za rešenje i to obično jednostavna, skroooooz jednostavna.
A ovom vežbom možete da naučite kako ipak da blagovremeno izrazite emocije na adekvatan način, bez da nekoga uvredite ili povredite, što se desi ako predugo zadržavate, pa eksplodirate ili, još gore, implodirate u sebi.
Isprobajte i ako je korisno, podelite sa prijateljima. Mnoge druge korisne tehnike i alate možete naučiti na NLP Practitioner edukaciji na mom NLP Institutu. Više o njoj možete pročitati OVDE.
Želim vam korisne uvide!
Za vaše najviše dobro od ❤
Slavica
