04
jul
2024
Komunikacija sa decom je za mnoge roditelje izazov. Često se žale da su nemoćni osećajući da ne dopiru do svoje dece, da ih deca ne slušaju, da im se razgovori prečesto završavaju svađom ili povlačenjem i zatvaranjem u sebe. Kao da pričaju različitim jezicima. Sve to može biti veoma frustrirajuće i za roditelje i za decu, dodatno opterećujućiov odnos i stvarajući nepotrebni jaz i distancu.
Ako je ovo i vaš slučaj, imam dobru vest. Sa malim korekcijama u pristupu možete postići izvanredne rezultate, i sada ću vam dati nekoliko predloga kako možete da unapredite svoju komunikaciju čineći je efektnijom, dubljom i ispunjenijom obostranom podrškom i razumevanjem.
1. Uvažite njihova osećanja
Dešava se da roditelji nesvesno unižavaju detetova osećanja govoreći im: „Nemoj da dramiš, nije to ništa“ ili „Zar si stvarno zbog toga tužan?“ i sl. Iz ugla odraslih, neka situacija stvarno može delovati trivijalno, ali za dete to može biti značajno. Zato je mnogo korisnije detetu koje proživljava neku emociju reći nešto kao: „Vidim da si tužan, hajde da pričamo o tome“. Ovo mu pomaže da se oseća shvaćeno i podržano i šalje mu poruku da je u redu imati emocije i da ste tu za njega.
2. Podstičite saradnju
Kad malo bolje razmislimo, i većina odraslih bolje reaguje na saradnju nego na direktne komande. Isto važi i za decu. A roditelji često komanduju sa stavom „zato što ja tako kažem“. Deca se tada osećaju kao da nemaju nikakvu kontrolu što ih čini manje spremnim za saradnju. Na primer, umesto da naredite: „Odmah raspremi svoju sobu“, možete da pristupite ovako: „Čini mi se da ti je soba u neredu. Hoćeš li da je raspremiš sada ili posle večere?“ Na ovaj način dajete detetu osećaj da je uključeno i da ipak ima neki izbor, što je manje nalik komandi.
3. Pronađite alternative za kaznu
Kazne često izazivaju negativne reakcije kod dece, a kod one malo veće i ne deluju. Verujem da ste čuli neke roditelje da kažu: „Čime god da ga kaznim, on tera po svom. Ne znam više šta ću“. Ovde je važno postaviti jasna očekivanja i uključiti se u rešavanje problema. Recimo, vaše dete je počelo da donosi slabije ocene iz škole. Umesto da mu pretite nekom kaznom ako ne popravi ocene, pokušajte ovako: „Vidim da postoji problem sa ocenama. Šta misliš da možemo da uradimo da se to promeni?“ Ovim pristupom ne samo da izbegavate da ogugla na kazne,već i podstičete dete da preuzme odgovornost i da razvija veštinu rešavanja problema.
4. Podstičite autonomiju
To praktično znači da ih uključite u donošenje odluka i da im dozvolite da preuzmu odgovornost. Ok, ne mogu možda učestvovati u svim odlukama, ali mogu sami da odluče šta će da obuku ili šta će za večeru, a te male odluke grade osnovu za buduće samopouzdanje. A sa starijom decom biste mogli da vodite dublje razgovore i da ih, na primer, pitate: „Kako planiraš da organizuješ svoje vreme tokom raspusta?“ Na taj način im pomažete da razviju sposobnost samostalnog odlučivanja, upravljanja vremenom i izgradnje lične odgovornosti.
5. Koristite konkretne pohvale
Kada detetu kažete: „Baš ti je to lepo“, „Super si to uradio“, „Bravo za tebe“ i sl. to zvuči kao pohvala, ali nije efektno. To je jedna uopštena konstatacija iz koje dete ne saznaje za šta ste ga, u stvari, pohvalili. Ali ako kažete: „Ponosna sam na tebe kako si lepo raspremio igračke“ ili „Bravo za današnju utakmicu. Bio si odličan u odbrani“, to je već konkretnije i stavlja detetu do znanja u kom smeru treba da nastavi.
6. Granice iskombinujte sa empatijom
Uzmimo kao primer situaciju da je vaše dete udarilo drugo dete. Nezavidna pozicija, zar ne? Roditeljima često bude neprijatno pa se okome na dete govoreći: „Sram te bilo. Zašto si to uradio? Ko te je tome naučio? Hoćeš ja sad tebe da udarim pa da vidiš kako je?“ i sl. Takav pristup obično pojača detetov strah od roditeljske ljutnje pa počne da izvrće situaciju ne bi li se iščupalo. A to često dodatno pogorša situaciju. Umesto toga, možete da kažete, na primer: „Razumem da si ljut, ali udaranje nije prihvatljivo. Hajde da vidimo šta se dogodilo i šta možeš drugačije da uradiš“. Veća je verovatnoća da će dete biti iskrenije i otvorenije za razgovor.
7. Kritikujte ponašanje, a ne dete
Ako deca od vas često čuju opaske poput: „Ti si neuredan“, „Lenj si“, „Bezobrazan si“ i sl., vrlo brzo će steći uverenje da zaista jesu takvi. Prihvatiće te karakteristike kao deo sebe, kao nešto što nepromenljivo i neće shvatiti da mogu da menjaju svoje postupke zbog kojih ste im ovo i rekli. Međutim, ako svoju kritiku usmerite na ponašanje i kažete: „To što si slagao nije bilo lepo“ ili „Kada ostavljaš stvari razbacane po kući, neko će se spotaći i povrediće se“ ukazujete na konkretne radnje koje mogu da se koriguju i detetu pružate mogućnost da promeni svoje ponašanje.
Verujem da će vam ovi predlozi biti korisni ako ostanete strpljivi i dosledni u njihovoj primeni. Vrlo brzo ćete primetiti da vaši odnosi sa decom postaju sve harmoničniji i da se bolje razumete. Ovaj princip jasne i promišljene komunikacije se jednako može primeniti i na sve druge odnose – bilo da su privatni ili poslovni.
Zato vas od srca pozivam da se prijavite na naš Online program „Vešta komunikacija“ i ovladate nizom jednostavnih, a efektnih strategija koje možete da koristite u različitim situacijama i bolje se razumete sa drugima.
Šta sve možete da naučite kroz ovaj program pogledajte ovde i obezbedite svoje mesto na vreme.
A mi se radujemo da vam budemo podrška.
Za vaše najviše dobro od srca ❤️,
Slavica
